PRAVILNO ODGAJANJE: Ne dozvolite djetetu da bude “previše” vaspitano

To su deca koja su, na prvi pogled, vaspitana gotovo savršeno. Kulturna su, učtiva, tiha, ne psuju, poštuju odrasle, ne upadaju u reč. Neka od njih čak i kada mi prepričavaju kako ih je neko vređao ne mogu da izgovore psovku koju su čula, već kažu: „Rekao mi je nešto na p…“ ili „Opsovao mi je sve po spisku.“

Iza takve dece vrlo često zaista stoje divni, požrtvovani i prisutni roditelji koji su uložili ogroman trud da od njih naprave dobre ljude. Ali ponekad se dogodi da dobro vaspitanje ode malo predaleko.

Dete nauči da ne sme da bude bezobrazno, ali usput nauči i da ne sme da bude ljuto. Nauči da ne treba da udari drugoga, ali ne nauči šta da radi kada drugi udari njega. Nauči da poštuje, ali ne nauči da zahteva poštovanje. Nauči da se povuče, prećuti, bude pametnije i ne spušta se na tuđi nivo…. i onda dođe među vršnjake.

Posebno kod dečaka, vršnjački svet ume da bude surov i hijerarhijski. Dečak ne mora da bude nasilan, kabadahija ili neko ko psuje i tuče se, ali mora da razvije kapacitet da zauzme svoje mesto, pokaže zube kada je potrebno, izdrži konflikt i jasno stavi do znanja: „Do ovde možeš, dalje ne.“

Ako to ne ume da uradi, druga deca to vrlo brzo osete(namirišu). Počnu da ga zadirkuju, ispituju granice, provociraju i čekaju reakciju, a on se povlači. U početku zato što je vaspitan da bude dobar, kasnije zato što se plaši.

Agresija tada ne nestaje, ona samo menja pravac. U geštalt terapiji govorimo o retrofleksiji, ono što bi prirodno trebalo da bude usmereno ka spolja, dete okreće prema sebi. Umesto „stani“, dolazi ćutanje, umesto ljutnje prema onome ko ga ponižava, javljaju se stid, strah, osećaj slabosti ili pitanje: „Šta nije u redu sa mnom?“

Zato mislim da zadatak roditelja nije samo da nauči dete da bude dobro, treba ga naučiti i da bude snažno i odgovorno prema sebi i svom telu.

Da bude pristojno, ali ne pokorno, da poštuje druge, ali da očekuje poštovanje za sebe, da ne povređuje, ali i da ne stoji mirno dok neko povređuje njega. Da zna da ljutnja nije isto što i nasilje i da agresija, u svom zdravom obliku, nije nešto čega treba da se stidimo.

Jako je važno da detetu koje smo naučili svim lepim rečima moramo da damo dozvolu da jednom, kada je zaista potrebno, kaže i jedno jasno:

„Ne. Ne možeš tako sa mnom.“