NJIHOVE UBLEHE: Ko su veći antifašisti – ustaše ili četnici?

Srpsko-hrvatsko prepucavanje glede antifašizma, koje predvode Kolinda Grabar-Kitarović i Aleksandar Vulin, jadno je, otužno i komično

PIŠE: Tomislav Marković

Tradicionalno nadgornjavanje između hrvatskih i srpskih vlasti ovih je dana osveženo novom sportskom disciplinom, koja bi mogla da nosi naziv “Ko ima veći antifašizam?” U ringu su se našli Kolinda Grabar-Kitarović, kao predstavnica Hrvatske, i ministar odbrane Aleksandar Vulin, koji je branio boje Srbije. Početni udarac ispod pojasa izvela je predsednica Hrvatske na obeležavanju godišnjice početka Drugog svetskog rata u Poljskoj. “Hrvatski narod je, razmjerno broju stanovnika, najviše pridonio antifašističkoj borbi u Europi, u kojoj je aktivno sudjelovalo više od pola milijuna hrvatskih građana”, rekla je Grabar-Kitarović, što je u srpskom ministru izazvalo teško uznemirenje praćeno drhtavicom i ključanjem krvi u srcu junačkom.

Vulin je Kolindi odgovorio serijom udaraca tupim predmetom (glavom). “Kolinda Grabar Kitarović može da laže čitav svet, ali i Srbi i Hrvati znaju da su Hrvati uvereno i do poslednjeg dana bili uz naciste”, uzvratio je Vulin, a potom je dodao da je “Nezavisna država Hrvatska stvorena voljom ogromne većine Hrvata, koja je, kako je govorio [Franjo] Tuđman, ‘izraz povjesne težnje Hrvata za državom’, bila najstrašnija fašistička tvorevina, mesto sa logorom za decu, gde je zaklano 20.000 malih Srba, Jevreja i Roma”.

Svoj odgovor predsednici Hrvatske Vulin je završio retoričkim pitanjem: “Hrvatska država, na svoju sramotu i užas slobodnog sveta, 80 godina kasnije još uvek ne želi da se odrekne ustaškog režima. Kolinda Grabar-Kitarović je polagala vence na grobove ustaša u Blajburgu. Da li su oni bili antifiašistički borci i da li je Jasenovac doprinos Hrvata borbi protiv fašizma?”

Neprežaljeni ustaški antifašizam

Kad Kolinda Grabar-Kitarović i Aleksandar Vulin brane antifašizam, to ponajviše liči na nekakav pučki teatar apsurda, jer se ne zna ko je od njih dvoje veći antifašista. U ovom nehotično humornom skeču, naši akteri su nastupili u adekvatnim kostimima: Kolinda je natukla ustašku kapu, Vulin je nakrivio četničku šubaru, pa se podžavaljeli kome bolje stoji titovka na glavi. Rasprava hrvatske predsednice i srpskog ministra vojnog o antifašizmu ima smisla otprilika kao i polemika Ante Pavelića i Milana Nedića ko je od njih dvojice dao veći doprinos borbi jugoslovenskih naroda protiv fašističkog okupatora.

Kolindino veličanje partizanskog pokreta bilo je iznenađenje i za nju samu, budući da je u ranijim nastupima redovno izražavala intimnu sklonost prema onoj drugoj strani protiv koje su se partizani u Drugom svetskom ratu borili. Tako je, u nedavnom intervjuu za desničarski Hrvatski tjednik, Grabar-Kitarović bila puna razumevanja za ustaškog poglavnika: “Ante Pavelić učinio je neke fatalne pogrješke… ljudi su se osjetili prevarenima i izdanima. A posljedica su, uz ostalo, bili razni zločini nad Hrvatima.” Predsednica je zaboravila da pomene sitne Pavelićeve pogreške, poput rasnih zakona i genocida nad Srbima, Jevrejima i Romima. Ili to ne smatra pogreškama?

U istom intervjuu relativizovala je ustaški pozdrav “Za dom… spremni”, tvrdila da su Jugoslavija i komunizam predstavljali zločin nad Hrvatskom i hrvatskim narodom i ponavljala slične stereotipe iz propagandne radionice onih koji su se borili protiv partizana i antifašista. Kad je prošle godine boravila u Buneos Airesu, Grabar-Kitarović je ustvrdila kako su “nakon Drugog svjetskog rata mnogi Hrvati u Argentini pronašli slobodu, u kojoj su mogli svjedočiti svoje domoljublje i isticati opravdane zahtjeve za slobodom hrvatskoga naroda”. Eh, da su samo Hrvati… I mnogi Nemci su u to vreme u Argentini “pronašli slobodu, u kojoj su mogli da svedoče svoje domoljublje”, recimo Adolf Ajhman. Dok ga nisu uhvatili, prebacili u Jerusalim i osudili na smrt vešanjem, jer je bio jedan od glavnih organizatora holokausta.

Hladnjača, konc-logor i masovna grobnica

Za razliku od svoje hrvatske suparnice, Vulin voli da se predstavlja kao antifašista i na domaćem terenu. Međutim, to je predstava za naivne i podseća na one transvestitske poduhvate iz Drugog svetskog rata, u kojima su se četnici prerušavali u partizane, zamenjivali kokarde petokrakom, pa išli da kolju i pljačkaju. Iza levičarskog ministra vojnog paravana kriju se vrednosti duboko tuđe antifašizmu. Tome u prilog govori, na primer, prošlogodišnje poklonjenje grupe oficira Vojske Srbije spomeniku Dragoslavu – Draži Mihailoviću na Ravnoj Gori, u sklopu proslave Dana pobede nad fašizmom. Ove godine taj praznik je u Nišu obeležen tako što je na čelu Besmrtnog puka stajao Vladimir Lazarević, osuđeni ratni zločinac, general u čijoj je zoni odgovornosti pobijeno više od 6.200 civila, od kojih su mnogi završili u hladnjačama i masovnim grobnicama.

Vulin ulaže ogromne napore i energiju glorifikaciju generala osuđenih u Hagu i u čuvanje zločinačkog nasleđa 90-ih kao najveće vrednosti. Pomenutom Lazareviću dao je mesto predavača na Vojnoj akademiji, Vulinovo ministarstvo pokrenulo je izdavačku delatnost, u sklopu koje objavljuje memoare i dnevnike ratnih zločinaca, kao što je Nebojša Pavković. Vulin tvrdi da je Srbija uvek bila na pravoj strani istorije, čak i u vreme najstrašnijih pokolja u ratovima 90-ih godina, za njega su izgleda osvedočene antifašističke vrednosti – hladnjača, konc-logor i masovna grobnica.

Odnos prema zločinačkoj prošlosti Vulin je sažeo u jednu rečenicu: “Prošlo je vreme stida, ovo je vreme tihog ponosa.” Ministar vojni ponosan je na sve čega su se partizani gnušali i protiv čega su se četiri godine borili. On bi da istovremeno brani one koji su nastavili četnička zlodela i pokušali da stvore “veliku Srbiju” i partizane, koji su se protiv toga borili, što je nemoguća misija, jer između fašizma i antifašizma nema pomirenja, osim u Vulinovoj glavi.

Kolaboranti i borci protiv fašizma

I Grabar-Kitarović i Vulin posmatraju narod kao nešto homogeno, jedinstveno i nedeljivo, što je u potpunom raskoraku sa činjenicama, pogotovo kad imamo na umu Drugi svetski rat. Ministar Vulin nije precizirao koji su tačno “Hrvati uvereno i do poslednjeg dana bili uz naciste”. Možda je mislio na Božidara Adžiju, Ognjena Pricu i Otokara Keršovanija, koje su ustaše zatočile u logoru Kerestinac, a potom ih 9. jula 1941. godine pobile na Maksimiru? Ili je mislio na Tadiju Anušića, političkog komesara Kamešničke partizanske čete, kog su Italijani zarobili i streljali u Sinju 26. januara 1942. godine?

Ili na Stjepana Bobineca, komandanta Druge moslavačke brigade, koji je u proleće 1944. godine ranjen u grudi i noge, a potom je, kad su mu se približili nemački vojnici i ustaše, aktivirao bombu i mnoge od njih poveo sa sobom u smrt? Ili na pesnika i partizana Ivana Gorana Kovačića, autora najpotresnije poeme o stradanju Srba od ustaša, kog su u Vrbnici kod Foče 13. jula 1943. godine zaklali četnici? Ili na Antu Bilobrka, sestre Rajku i Zdenku Baković, Matu Golema, Vladu Bagata, Radeta i Dragicu Končar, Juru Galića, Jovana Marinkovića, Vladimira Nemeta i hiljade drugih koji su dali svoj život u borbi protiv fašističkog okupatora i njegovih saradnika?

Sledeći Vulinovu logiku, moglo bi se reći da su i Srbi “uvereno i do poslednjeg dana bili uz naciste”, ako pod tim podrazumevamo Srbe kakvi su bili Milan Nedić, Dimitrije Ljotić ili Draža Mihailović. U stvarnosti, koja je miljama daleko od nacionalističke mitomanije, nije bilo nikakvog jedinstva ni u jednom jugoslovenskom narodu. Neki Srbi su bili učesnici Narodnooslobodilačkog pokreta, dok su drugi bili četnici, ljotićevci i nedićevci. Isto tako, neki Hrvati su bili partizani, dok su drugi bili ustaše. Linija razdvajanja nije bila etnička, već su se ljudi delili na kolaborante i borce protiv fašizma. Ustaše su ubijale Srbe, Jevreje, Rome i Hrvate koji su bili u NOP-u. Četnici su ubijali Bošnjake, Jevreje, Rome i Srbe koji su bili u NOP-u.

Internacionalizam Narodnooslobodilačkog pokreta

Nacionalna pripadnost bila je važna kolaborantima, koji su hteli da iskoriste okupaciju kako bi sproveli svoje ciljeve u delo, a ti ciljevi su podrazumevali i etnička čišćenja i genocid. Narodnooslobodilački pokret, predvođen Komunističkom partijom Jugoslavije i Josipom Brozom Titom, bio je multinacionalan i nije etničku pripadnost smatrao nekim odlučujućim faktorom. NOP se borio za oslobođenje svih naroda Jugoslavije od okupatora, za razliku od ustaša i četnika, koji su vodili bratoubilački rat, sarađujući sa nacistima i tamaneći ljude samo zato što pripadaju drugoj naciji ili veri. Partizanska ideologija bila je internacionalistička, pa je zato današnje srpsko-hrvatsko prepucavanje glede antifašizma jadno, otužno i komično.

Koliko je to nacionalističko nadgornjavanje besmisleno i promašeno može se videti na primeru Marka Oreškovića, jednog od organizatora ustanka i revolucije u Hrvatskoj, kojem je srpski narod u Lici ispevao stihove: “Drug je Marko hrvatskoga roda, al’ je majka srpskoga naroda…” Jednostavno, oni kojima je nacionalna pripadnost bila najvažnija završavali su kao kvislinzi, oni kojima je bilo do borbe protiv fašizma postajali su partizani.

Prepucavanje hrvatske predsednice i srpskog ministra vojnog najviše podseća na jednu besmislenu raspravu na Blogu B92 od pre 10 godina oko toga kako se, zapravo, zvao narodni heroj – Stjepan Filipović ili Stevan Filipović, da li je posrbljen ili pohrvaćen, da je bio Srbin ili Hrvat, šta piše na njegovom spomeniku u Valjevu, kako su ga zvali u kom udžbeniku i sve u tom stilu. U raspravu se uključio i jedan razborit bloger, napisavši: “Još dok je bio živ, drugovi su ga zvali ‘Stevo’ i ‘Steva’. Njemu to nije smetalo, niti kome drugome. Prema tome, tražim da se pod hitno prekine ovo trućanje! Slava Stjepanu-Stevi Filipoviću, komandantu Kolubarskog bataljona, palom borcu pritiv fašizma!”

Ustaše i četnici, zajedno ste bježali

U knjizi Narodni heroji Jugoslavije koriste se sve varijante, autor odrednice”“Filipović Avrama Stjepan” narodnog heroja zove čas Stjepan, čas Stevo, a tekst završava rečenicom: “Za narodnog heroja Stevan Filipović je proglašen 14. decembra 1949. godine.” I niko u tome nije video nikakav problem, dok nisu nastupila nacionalistička vremena, dok ponovo nije počelo prebrojavanje krvnih zrnaca, baš kao u zlatno doba ustaša i četnika.

Naslednici i idejni srodnici kvislinških režima prisvajaju antifašističko nasleđe na rečima, kad im je to potrebno, kad nađu da im je to oportuno i korisno. Ništa ih u tome ne sprečava, budući da su skoro svi učesnici NOB-a mrtvi, a da je antifašizam i u Hrvatskoj i u Srbiji oklevetan, satanizovan, popljuvan i devastiran. Da su oni na koje se hrvatska predsednica i srpski ministar pozivaju živi, da su u punoj snazi i političko-vojnoj moći, bojim se da se ni Kolinda ni Vulin ne bi dobro proveli.

Jedino je utešno što bi u tom slučaju otkrili da i nisu baš toliko različiti te da je njihova razmirica plod čistog nesporazuma. Jer su i njihovi idoli tokom Drugog svetskog rata uspešno sarađivali, recimo tokom bitke na Sutjesci, gde su se ustaše i četnici borili protiv partizana, rame uz rame sa italijanskim i nemačkim snagama. A zajedno su bili i na kraju rata, dok su se povlačili prema Austriji. Da su oni koji su porazili fašizam živi, zdravi i ratoborni, Grabar-Kitarović i Vulin bi brzo shvatili da nemaju razloga za svađu te da su, Zapravo, mnogo srodniji nego što im se čini. Pod sloganom anonimnog pisca jednog zagrebačkog grafita: “Ustaše i četnici, zajedno ste bježali…” Al Jazeera

Slični članci

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti javno objavljena.

Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne odražavaju stavove redakcije izdvojeno.ba.